U društvu u kome nam svaki dan neko ponavlja kako “ocjena nije mjerilo znanja” a “diploma ne služi ničemu” odrastaju čitave generacije ljudi koji smatraju da su se pretplatili na najviše ocjene a da se diploma dobija na 25. (ili neki drugi rođendan), prostom egzistencijom uz poslovično “snalaženje”. Nisu u pitanju dva paralelna svijeta – ne, prihvatanje “realnog” stanja u kome znanje ne služi ničemu, a ocjena nema nikakve veze sa znanjem (mada, eto, nije loše da nam neko potvrdi da imamo znanje koje nemamo da bismo tom potvrdom tražili bolji život koji nam stalno izmiče) – to prihvatanje besmisla pripada dinamici nizbrdice koju živimo. Najužasnije u toj nizbrdici jeste njena sposobnost da nam sugeriše da treba da smo srećni i zadovoljni činjenicom da smo trenutno na onom dijelu točka koji trenutno ne dodiruje blato.
Zato ne prihvatam nizbrdicu. Možda zasad imam lične snage da je kočim – ali imam snage da pozovem i da kola poguramo uzbrdo. Kažem namjerno “poguramo”. To znači: nas nekoliko, spojeni željom i Bog među nama. Sve ostalo jeste Sizifov posao. Sizifovo prokletstvo nije u uzaludnosti koliko u samoći tj sebeljublju. Čim činimo zajedno – više nismo Sizif nego apostoli.
Autor: Darko Đogo
