Treći dan posle raskida, posle raskola i duševnog raspuknuća, uzela je telefon i ušla na Fejsbuk. Krenula je redom da briše slike. Delete. Are you sure? Ne, ti si „sure“! Delete, delete, obriši, obriši se! Zašto neće da se obriše?!

Nemoj da ulaziš na njegov profil. Ne ulazi – a već je tamo, gleda u njegovo nasmejano lice i veliki natpis, neki glupavi citat o tome kako je sreća u slobodi, a sloboda u sreći. Kako je lepo, čovek je postao filozof za tri dana! Sve je bilo tu osim njenih slika. Status veze: komplikovano. Ne, nije komplikovano! I te kako je jednostavno!

– Ajoj, čim počne da te meće međ zvezdice, piši propalo – rekla je tetka. – Šta me gledaš tako? Malo li sam se ja poetičnih budala u životu naslušala. Prvo te osvaja, pa te popne na neki pijedestal, onda te odozdo gleda, divi se, i onda ga u jednom trenutku zaboli vrat, spusti glavu, pogleda oko sebe i vidi da mu je ipak lakše da se ne trudi toliko. Pa nađe koju god. Ne kažem ja da će to vama da se desi, ali mani se ćorava posla!

Htela je da pozove tetku da je pita je l’ to stvarno sad? Ušinuo joj se dečko od preteranog divljenja pa je ostavio? Nije mogla da govori o njemu, ni o čemu, u stvari. Samo je zamišljala kako u nastupu najvatrenijeg besa pesnicama udara raspevanog Zdravka Čolića u stomak: kad si zvezda, seeeele moja, da si među zvezdicama!

A na Fejsbuku ni traga od velike ljubavi, od tvoja je lepota anđeoska, Milana, ti si boginja, ti si moj leptir, moje proleće.

Bio je stariji pet godina od nje i mislila je: ozbiljan je, nije kao ovi sirovi, kvaziromantični što se motaju oko tebe samo da ti zavuku ruku pod majicu. Mislila je: drugi poklanjaju čokolade i cveće, on knjige i presovane deteline sa četiri lista – mora da nečeg čudesnog u njemu ima.

 Pusti ti to čudesno, je l’ razgovarate vas dvoje o nečemu ili se samo ljubakate? – pitala je tetka, a Milana crvenela.

– Bože, tetka, pričamo, on baš sad završava doktorsku tezu, po ceo dan priča o bitkama u Drugom svetskom ratu, sve sam strategije naučila…

– On priča, ona naučila. Ma razgovarate li vas dvoje ili on drži monologe i gleda kako da ti priđe a da te ne polomi? Po tvom izrazu lica, rekla bih da pojma nemaš o čemu pričam. Neka, pazi samo da se od tolike pažnje na kraju ne slomiš cela. Ne treba ti muškarac koji će te idealizovati, već onaj koji ume da te voli. Tebe, razumeš?

Nije joj bilo jasno šta to tetka priča. Druge su se već udale, čuvale decu kojoj cure sline dok bulje u mobilne telefone, imale su muževe koji idu na posao, u kafanu, na fudbal, one su kuvale, mesile, za rođendan naručivale hranu – da se odmore i počaste. On nije hteo da je zarobi i udene u taj domaćica-žena-kalup. Ti si pahuljica, ti si vila, ti si rajska ptica. Šta joj se moglo loše s njim desiti?!

– Njemu će se iskriviti vrat, a ti ćeš se strmoglaviti sa tog trona da shvatiš što mu odjednom ne valjaš.

– Sad ćeš još reći da je romantična ljubav izumrla? – još se seća kako je s nevericom upitala tetku.

S istom onom nevericom s kojom je sada gledala njegov profil na Fejsbuku i Instagramu. Od nje nije bilo ni traga. Najbolnije su bile one šupljine u albumima u kojima je zadržao druge fotografije slikane istog dana. On gleda u horizont. Neko cveće, jedna slučajno uhvaćena kornjača kraj puta. Posle te slike, ZNA, išla je ona nasmejana kako mazi kornjaču. Posle toga, njegovi prsti na njenoj bradi, vratu, obrazu, oči koje sijaju.

Ti si moje blago, ko te je meni dao, hoću li umeti s tobom? – pa kad nije umeo, obrisao slike.

Kad obrišeš slike sa Fejsbuka, je l’ tako brže preboliš? Kako se to briše godina ljubavi, ti si moja ambrozija, moje Sunce, moje nadahnuće?

– Idi, bre, Milana, u bestraga – rekla je tetka u bademantilu kad ju je ugledala na vratima – ja mislila nešto se ozbiljno desilo!

– Nije ozbiljno, samo sam pala sa trona.

– Tresnulo srce o zemlju?

– Tresnulo.

– Neka. Sad si tu gde treba.

Piše: Srbijanka Stanković