Ivana Spahić, dobitnica nagrade Zlatna sova za književnost 2023

Rodila sam se i odrasla u Beogradu. Svi mi imamo svoje slike grada u kojem rastemo i one se veoma često razlikuju u odnosu na onih slika koji naš grad vide sa strane. Za mene je Beograd slika malih, tihih ulica sa gustim krošnjama. Dunav koji je mutan i virovit a izgleda tako pitomo. Beograd su tople prolećne večeri kada se širi miris lipe. Tople letnje noći kada asfalt ni ne stiže da se ohladi. Beograd su i ogromna groblja koja u svoj gradskoj buci i vrevi postaju oaza tišine.

Moje detinjstvo prepleteno je uspomenama u staroj profesorskoj koloniji sa gustim drvoredima divljeg kestena. Zgrade i ulazi u kojima smo se krili igrajući žmurke mirisali su na memlu i setu. Bili smo srećni i bezbrižni.

Odrastanje  velikom gradu je zapravo bilo znimljivo ispunjeno aktivnostima. Išli smo na bazen i klizanje u okviru škole, jer sam ja odrasla u kraju koji je bio na potezu ledene hale Pionir i Tašmajdanskog bazena. Odlasci na Sajam knjiga ili turizma ili tehnike ili automobila bili su potpuno očekivani. Imali smo veliki izbor. S proleća smo obavezno imali kros kroz Zvezdarsku šumu.

Od moje zgrade do osnovne škole, kao ravna linija, protezala se jedna nevelika ulica. Sa našeg prozora mogao joj se videti i početak i kraj. Tačno na polovini te uličice u kraju nazvanom Hadžipopovac, u staroj kući na ćošku nalazio se ogranak biblioteke Milutin Bojić. U tu biblioteku sam ušla jednog dana sasvim slučajno. Naime u našoj školskoj biblioteci nije bilo lektire pa sam bila upućena na tu adresu. Kroz dupla, drvena vrata, ušla sam u svet koji je bi potpuna suprotnost onom spoljašnjem gradskom. Bila je to ljubav na prvi pogled. Očarana mirisom i izlomljenim hodnicima pregrađenih prostorija, pronalazila sam more zaboravljenih knjiga. Čitanje je opasan hobi. Što više prelazite redove onog novog sveta koji živi u fikciji pisca, sve manje ste u ovom predvidivom, ozbiljnom i punog obaveza nametnutom životu.

To čitanje je za mene bila posebna radost. Mnoštvo likova tumaralo je mojim mislima na putu do škole i nazad. Moglo bi se reći da sam bila osobenjak. Verovatno i jesam. I danas sam takva. Mali je krug ljudi sa kojim se družim zato što je veliki broj ljudi čije sudbine pratim.

Tako sam prošla i srednju školu koja je opet bila na neki svoj način zanimljiva. Tu sam zapravo prvi put shvatila da umem da se igram sa rečima. Zapravo da me određena priča zanima iz nekog drugog ugla. Na primer, dok hodam ulicom ja razmišljam ko živi iza one zavese na tećem spratu gde stoji cveće u prozoru. Gledam ljudska lica i pokušavam da odgonetnem o čemu razmišljaju, kome idu sada…

Na jednom sastavu negde u trećoj godini srednje škole dobila sam najvišu ocenu na sastavu iz srpskog jezika. Sada, ja znam da to deluje nebitno, ali ako uzmemo u obzir da niko za četiri godine pre i posle mene nije dobio tu ocenu i da nam je profesorka donela sastav od pre deset godina da vidimo kako izgleda kada neko dobije pet, mi smo bili fascinirani. To je onaj trenutak kada se osećate posebno u životu i uvek se toj uspomeni vraćate s ljubavlju.

Negde na fakultetu sam počela da pišem. Više onako za sebe i o sebi. Naravno to je bilo samo za moje oči.

Završila sam fakultet, udala se i došla najpre u Trebinje a potom i u Istočno Sarajevo. Počela sam da pišem u tridesetim. Kako me je istorija oduvek zanimala, imala sam želju da pišem istorijske događaje ili ličnosti. Ideja je bila da događajima udahnem život, a na posebne ljude ili bar ljude koji su na mene ostavili poseban utisak, bacim snop svetlosti. Uvek mi je pred očima slika dece koja sede u školskim klupama i slušaju podatke o tamo nekom boju i tamo nekom vojskovođi koji se borio u tamo nekoj zemlji. Mislila sam ako ja ispričam da je baš taj vojskovođa imao konja kojeg je voleo više od života i dao mu ime po komšijskom dedi koji je nadaleko bio poznat po junaštvu, onda možda u njima probudim klicu radoznalosti. Ta klica izraste u divan cvet znanja koji je je tu takoreći samoniklo.

Do sad sam napisala nekoliko rukopisa i sve što sam pisala bili su događaji i ličnosti obavijeni u ruho istorije. 

•             Priča o Mihailu Obrenoviću i njegovom nesrećnom životu. Splet okolnosti koji koji mu je tragično presudio. Njegova borba sa samim sobom da mu kroz odluke ne isplivava autoritaran otac već obrazovan vladar okrenut nauci i prosvećivanju.

•             Potom sam napravila jedan osvrt u pisanju na Prvi svetski rat. Mene lično pogađa i boli ta golgota koju su prošli Srbi na putu do Krfa. Tu težinu sam zapakovala u celofan jedne ljubavne priče koja je vratila iz mrtvih smrznuto srce jednog Šumadinca. Pisma u tom romanu meni lično su najdrža.

•             Zatim sam napisla priču koja je po subjektivnom osećaju moja lična. Ne u nekom faktografskom smislu koliko u emocionalnom nošenju stalne tuge. To je ljubavna priča koja se dešava u Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. Sam zaplet i rasplet priče nije ono sa čime se poistovećujem. Osećaj sete za sestrom koja je stotinama kilometara daleko od mene u meni je nagomilavala tugu koju sam verbalizovala ovom pričom.

•             Jedan od dragih istorijskih ličnosti o kojima sam pisala je Despot Stefan Lazarević. On je u moje priče ušao kao moralni naslednik Nemanjića. Tako sam isplela priču o svakom Nemanjiću koji je vladao na način da među njima postoji amajlija koja se prenosi sa oca na sina. U jednom trenutku nestaje a Stefan Lazarević sanja ono što mu po pravu nasleđa treba pripasti.

•             Moje detinjstvo i odrastanje obeležili su domaći pisci a među njima je neprikosnoveno prednjačio Nušić. Njega sam, čini mi se znala napamet. Onda sam u nekom trenutku imala potrebu da mu se zahvalim što mi je bio jedan od najboljih prijatelja i napišem koji red o njemu. Taj rukopis se dešava u noći kaoda on umire. Najbolji prijatelj iz mladih dana mu dolazi te noći u pohod i oni pričaju. Zapravo se Nuša ispoveda jer je prijatelj, inače poznati pesnik umro veoma mlad. Branislav ovde ima potrebu da mu dopuni prazninu u sećanju koja je trajala gotovo 40 godina.

•             Jedino što izlazi iz okvira mog pisanja u smislu pravca koji sledim je priča o tome kako izgleda život jedne mame sa troje dece. To su pričice isprepletene oko mog braka u večitom nerazumevanju muža i žene i njihovoj borbi sa životnim okolnostima. Priče su zapravo duhovite i tu se ja najviše i šalim na sopstven račun. Ljubav koju zapravo osećam prema mužu i naše troje dece ne bih dala ni za šta na svetu.

Na posletku Svitanje. Ovaj duži uvod bio je potreban da delimično objasnim zašto sam napisala priču o Prebilovcima. Ja sam se udala i došla u Hercegovinu i zavolela taj njen kamen i toplotu i nar i sve te njene lepote. U jednom od naših odlazaka u dolinu Neretve obišli smo Prebilovce. I sve je u toj priči vezano za to sada malo selo nekako posebno. I taj put koji skreće sa glavne saobračajnice. I mali rimski most sav u kamenu ispod koje protiče malena reka. I onda dug, vijugav put koji iza nekoliko brdašaca krije selo.

Zapravo selo je nekada bilo veliko i bogato i puno je ljudskih stopala utabanalo put. Rast i razvoj sela pratila je i nova škola i more dečice koja su tuda prolazila. Graja dečijih glasova, klepetala od stoke, glasni razgovor odraslih bila je sasvim normalna buka. A onda je za samo nekoliko dana sve utihnulo. Ni dece, ni ljudi, ni glasova. Sve je nestalo.

Ostalo je zgarište. Nikad se selo nije oporavilo od smrti. Nikad onaj preživeli narod nije razumeo bezumlje koje se desilo. Dugo se o tome ćutalo.

A onda kada su počeli da pričaju, pričali su o neprijatelju, o brojakama, o stravi koji je zadesila nedužan narod. A ko su zapravo bili ti ljudi?

Tako sam došla na ideju da predstavim život. Ne smrt. Smrt je već puno puta ispričana. A ti ljudi su najpre imali svoje živote. Svakodnevicu koja se sastojala iz niza zadataka i obaveza koje je trebaloo učiniti za sunca. A između svega toga išao je red suza, red smeha, skrivena zaljubljenost, prvi poljupci, strepnja…

Želja mi je bila da se iskupim. Da pričom o onima koji su stradali podarim život priči a smiraj dušama koje su se napatile. Razmišljala sam o tome kako je sav taj događaj bio toliko težak i brutalan da žrtve možda i nisu razumele šta im se desilo. Ovako sam imala ideju da im svećom osvetlim put do večitog spokoja. Da im poručim da ih nismo zaboravili.

Kada sam knjigu napisala, imala sam utisak da je pišem u dahu. Kao da sam rekla sve što sam želelela. Poslala sam i sama ne znajući imam li ikakve šanse na konkursu Zlatna sova. Kada sam ušla u žiri krug počela sam da verujem. Sa užim krugom već sam počela da sanjarim makar o trećem mestu. I onda kada su me pozvali i rekli da sam osvojila prvo mesto nisam mogla da verujem. Bojan Đenić je morao nekoliko puta da mi ponovi da bi me uverio da ne sanjam.

I sada mislim da sanjam. Ne postoji lepša stvar za nekoga ko piše od toga da drži svoju knjigu u rukama. Kada je konačno posle svih sređivanja i kreiranja korica došla u moje ruke, rasplakala sam se. Sa ljubavlju sam je pisala i sa ljubavlju je i dočekala.

Mogu reći da sam imala neverovatnu sreću da moj prvenac bude izdat od strane tako ozbiljne izdavačke kuće Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Republike Srpske. Oni stoje iza mene i čine da mi se svaka želja ostvari. Pomažu mi na putu promocija i razgovora sa novinarima. Zahvalna sam njima koliko i članovima žirija što su moju knjigu izdvojili zajedno sa ostale tri knjige među najboljim rukopisima.

Sada su u toku promocije. Promocije su divne. Najlepši je deo kada ispričamo priču o selu i shvatim da je bilo ljudi koji ništa nisu znali o svemu što se desilo. Drugi lep trenutak je kada mi priđe neko ko je pročitao knjigu. Volim tu živu reč i utiske koji mi prenose ljudi.

Očekujem da dogovorimo termine za Pale, kao i za gradove širom Hercegovine.

Što se tiče daljeg pisanja, najlepša stvar je kada se rađa ideja. To ushićenje koje osetim kada napravim kostur priče je najveći pokretač u pisanju. Nakon toga sledi priprema za pisanje u smislu prikupljanja informacija. Za novu priču imam ideju i već sam stvorila okosnicu. Sada na red dolaze ukrasi u vidu detalja koji će popunjavati sliku deo po deo.

………………. odlomak iz knjige o Prebilovcima.

„ Zagledala sam se u jednu tačku. Tada sam prestala sve da osjećam. Gledajući u pravcu sela, dok je autobus polako kretao, vidjeh gust crni dim koji se nadvio nad Prebilovcima. Dim je dolazio gotovo iz svih kuća, sakupljao se na jednom mjestu, uzdižući se visoko u nebo. Gusto sivilobilo je jedino što je kvarilo plavetnu boju neba. Nigde nadaleko nije bilo čak ni najmanjeg oblačka. Samo crnilo koje je raspolućivalo nebesku širinu na dve pole. Ni vjetar nije pomutio put ka visinama, kojima se dizalo ono što je ostalo od našeg sela. U tom dimu mogla sam videti ostatke svoje kuće. Gorelo je sve što smo bili mi. Naš dom i sve što su moji roditelji godinama stvarali. Gorio je svaki deo naših uspomena. Moja sprema za udaju. Sat. Naša odjeća. Gorio je naš pređašnji život. I u tom dimu kao da sam mogla nazreti obrise svih nas. Viddjeh čitave porodice koje su se gurale oko mene. Jasno kao dan, svi ti izrazi lica ispričaše mi priču o ljudskim sudbinama.

Kako sam se udaljavala, dim se činio sve manji. A nije. Gasila se samo moja vjera.Znala sam tada da više nema nade. Neću vidjeti svojukuću nikada. Gorjelo je dugo, a ja sam gledala dokle god je moj pogled mogao dokučiti. Dim koji se nadvio nad selom podsjeti me na tamjan u crkvi.