Moja je zelja,i zelja moje porodice, boksovati na Olimpijadi u Brazilu za Srbiju, ako je to moguce. Bila bi mi to velika cast. Tim prije sto imam pasos Srbije. Nisam upoznat da li je AIBA ukinula ogranicenje do 20 meceva u profesionalnoj karijeri (ja imam 22),i da li bi se moralo ici na neki kvalifikacioni turnir. Spreman sam za Olimpijadu.
Radivoje Kalajdžić je jedan od najtalenovanijih profesionalnih boksera u Americi. Srbin rođen u Zenici nedavno je stekao zvanje svetskog šampiona poluteške kategorije u IBU verziji, a san mu je da objedini sve titule. U dalekom Sent Petersburgu na Floridi ima veliku podršku srpske i romske zajednice, pa sa ponosom ističe svoje poreklo
Od Rokija Balboe razlikuje se u jednom – pre svake borbe prekrsti se zdesna na levo. Radivoje Kalajdžić je u bokserskom svetu poznatiji pod nadimkom Hot Rod, a među svojim navijačima kao “Rade gromovnik“. Ima 22 godine, živi u Sent Petersburgu, na Floridi.
U zvaničnoj biografiji stoji da je rođen u Zenici, ali na njegovom zvaničnom sajtu, međutim, piše da dolazi iz Srbije. Zvanično je američki bosker, ali Srbiju nosi u srcu. I na šortsu! Šorts je za boksere ono što je dres za fudbalere, a Radivoje uvek ima srpsku trobojku sa tri slova – SRB. I pravoslavna ikonografija na njegovom telu, dovoljno govori “ko je i odakle je”.
Do sada je neporažen u profesionalnom ringu. Jedan je od najtalentovanijih boksera koji nastupaju u poluteškoj kategoriji. U 16 mečeva ostvario je 16 pobeda, dok je na sajtu BoxRec – koji generiše nezvaničnu listu najuspešnijih svetskih boskera – trenutno osmi bokser u SAD. Zvanični je svetski prvak u IBU verziji.
Za nekoga ko ne poznaje Srbiju i Balkan njegova priča deluje kao klasičan „američki san“ u kojem se mladi momak iz predgrađa pesnicama uspinje na socijalnoj vertikali. Ipak, njegova priča je klasična izbeglička…
“Rođen sam u Zenici 1991. godine. Prvih devet meseci života proveo sam tamo i Zenicu pamtim samo iz priča roditelja koji su polovinom 1992, zbog početka građanskog rata u Bosni, morali u izgnanstvo. Mene su izneli u naručju. Deo izbegličkog života smo proveli u Bijeljini, a deo u Čačku. Posle sedam godina pružila nam se šansa da dođemo u SAD. Taman sam bio dorastao za školu“, počinje Radivoje svoju ispovest.
Kako si počeo da se baviš boksom? Da li je to priča “o američkom snu” poput one iz filma “Roki”?
“Kao što možda znate, Zenica je u bivšoj Jugoslaviji bila bokserski centar. Moj otac Marko je trenirao boks i nastupao za BK Čelik, ali je na insistiranje majke Slađane morao da napusti sport koji je voleo. Boks je u našem domu uvek bio tema, pošto je desetak komšija iz Zenice imalo vezu sa tim sportom. Oni su prilikom svakog druženja raspravljali o boksu i stalno nabrajali mečeve i imena boksera. Na televiziji nije propuštan nijedan meč. Među igračkama sam uvek imao bokserske rukavice, a najčesće sam nosio bokserske majice ili nešto sa tim motivima. Mislim da je to bila neka podsvesna želja koja me je terala prema ringu. U Americi postoje vrhunski uslovi za bavljenje bilo kojim sportom. Na sve strane su fudbalska igrališta, dvorane, golf tereni, plivački bazeni…. Oprema nije skupa, samo treba imati jaku volju. Iza naše kuće sam skupljao dečake sa ulice, označili bismo ring, nabavili vreće i vežbali. Bilo je tu dosta razbijenih noseva. Jednog dana moj školski drug i naš zemljak Ratko Zekanović mi je otkrio da trenira boks u lokalnom klubu u Sent Petersburgu. Odmah sam otišao sa njim i javio se treneru Viliju Elisu. Trener mi je rekao: ’Mali, ti ćeš biti šampion’. Tada sam imao 14 godina. Iskren da budem, nisam gledao film ’Roki’, ali sam zahvaljujući savremenoj tehnici odgledao skoro sve mečeve bivših i sadašnjih bokserskih šampiona. Neke sam i lično upoznao“.
Ali jednom si izjavio da treniraš tri puta dnevno. Da li trening profesionalnog boksera koji traži “svoj put” izgleda kao što je opisano u tom filmu?
“Taj film je snimljen po napisanom scenariju, a boks je moj svakodnevni život koji mi obezbeđuje egzistenciju. To je spoj ljubavi i profesije. Svestan sam da bi ta ljubav uvenula da nema truda, znoja i odricanja od mnogo čega. Bez dobrog i ozbiljnog rada nema vrhunskih rezultata. Od protivnika treba biti brži za delić sekunde. Zato mi i nije teško da punom snagom treniram tri puta dnevno. Bespoštedno, punom snagom. U 11 pre podne sam u ringu sa sparing partnerima. U pet naveče je kondicioni trening, trčanje na kratke staze i vežbe u teretani. Pola sata pre ponoći trčim 6 milja (oko sedam kilometara, prim. aut.). Tako svakodnevno, s tim što se pred mečeve treninzi intenziviraju. Kao amater sam odboksovao 33 meča, uvek motivisan i raspoložen, tako da me nikad niko nije pošteno udario, niti oborio na pod. Nekoliko mečeva sam kao amater izgubio, ali na poene, i to tesnim rezultatom“.
Šta tačno znači biti šampion sveta u IBU verziji?
“Pored četiri svetske bokserske asocijacije, postoji i peta – IBU. Po nekim kriterijumima ona je nešto nižeg ranga, mereno po kvalitetu i finansijama, ali je priznata u svetu. Ja sam IBU pojas osvojio 18. oktobra 2013. godine, nakon pobede nad poznatim i iskusnim američkim bokserom Otisom Grifinom. Nokautirao sam ga u prvoj rundi. Taj meč je prenosila televizija i najavila ga kao borbu za IBU svetskog šampiona. Naravno, ukoliko me zdravlje i desnica posluže krećem ka osvajanju ostalih pojaseva“.
Koliko nacionalna pripadnost utiče na imidž profesionalnog boksera? U kojoj meri je tebi srpsko poreklo doprinelo ili odmoglo imidžu?
“Srpskog porekla se ne stidim, ali ga previše i ne isitičem. To sam što sam. Ja sam pre svega sportista od glave do pete, kao takav ne pravim razliku među svojim navijačima ni po naciji, ni po veri, ni po boji kože“.
Kako je onda srpska trobojka na šortsu postala tvoj “trejdmark”?
“U početku sam imao samo podršku porodice i srpske zajednice od pet-šest hiljada ljudi, koliko živi u Sent Petersburgu i okolini. Zato sam prve borbe i pobede posvetio njima, pa je prirodno da ih i predstavljam sa srpskim simbolima na svojoj opremi – trobojkom, dvoglavim orlom i natpisom ’SRB’. U međuvremenu priključili su nam se svi Romi koji žive u tom regionu, Amerikanci, te mnogobrojni navijači iz zemalja latinske Amerike. Ali i pored toga, boje srpske trobojke će i dalje biti na mojoj opremi“.
Sećaš li se, možda, neke anegdote iz ringa koja je povezana sa tvojim poreklom?
“Nisam imao nikakvih problema zbog srpskih korena. Ali, evo da kažem, Romi jugoslovenskog porekla me ovde smatraju svojim idolom i kraljem. Oni su mi i dali nadimak ’gromovnik’. Bukvalno svi dolaze da gledaju moje mečeve i svaku pobedu proslave uz muziku u svojoj zajednici“.
Da li su i tetovaže koje imaš deo imidža jednog profesionalnog boksera? Ili je to još jedan način da pokažeš “ko si i odakle si”?
“I jedno i drugo. Tetovaža su ovde u borilačkim veštinama modni trend. Istetovirana su imena mojih roditelja, sestre, mlađeg brata Veljka, na leđima moje prezime, a simboli predstavljaju narod kojem pripadam. Tu je Božije ime, a dominirajući svetitelj Sveti Stefan je krsna slava i zaštitnik Kalajdžića“.
Koliko imaš kontakta sa Srbijom i sa srpskim boksom?
“Prateći sportska događanja zaključujem da je Srbija neverovatno talentovana sportska zemlja. Mislim da tim mladim ljudima koji se bave sportom treba veća moralna i finansijska podrška društva. U Srbiji, u Čačku, imam očevu sestru i njenog muža sa kojima sam u kontaktu. Znam da su to moji verni navijači. U Bijeljini žive obe moje bake, očeva majka Ilinka i majčina majka Kaja. One su moji najveći navijači mada nisu previše sretne što sam bokser. Nakon onih velikih uspeha Parlova, braće Kačar, Perunovića, Beneša… čini mi se da na tim prostorima boks doživljava stagnaciju. Biće mi drago ukoliko moji uspesi budu motivacija nekim klincima da se okušaju u ringu“.
Da li si aktivan u srpskim organizacijama u Americi? Da li one organizovano navijaju?
“Ovde u Sent Petersburgu imamo dve crkve oko kojih se okuplja brojna srpska zajednica. Oni su me podržali u početku, a sada se priča o meni širi i na druga područja SAD gde ima ljudi sa Balkana. Iskreno da kažem, nisam nešto posebno radio na reklami, smatrajući da će moji sportski rezultati biti najbolja reklama moga uspeha i popularnosti. Podrška navijača na mečevma je velika, to me dodatno motiviše da pružim maksimum i da ih obradujem. Trenutno imam aktivnu navijačku zajednicu od dve-tri hiljade ljudi, što je, s obzirom na vrstu sporta, odlično. Moji mečevi su najposećeniji i najbučniji. Tu se skandira ’Srbija, Srbija!’, kao da boksujem negde u centru Srbije. Kada potpišem ugovor s nekom od profesionalnih promoterskih organizacija, onda će i reklama biti drugačije osmišljena i mnogo studioznija“.
Da li možemo da očekujemo da će Srbin postati apsolutni šampion sveta u boksu?
“To zavisi od nekoliko faktora. Hoće li biti povreda? Hoće li me pratiti sportska sreća kao do sada? Hoće li me služiti udarac kao do sada? Trudiću se i dati sve od sebe da osvojim i objedinim sve četiri svetske krune. Imam mladost i snagu, stekao sam i dragoceno iskustvo. Imam obavezu da roditeljima obezbedim sigurnu budućnost. Imam trenera sa kojim radim osam godina, imam dobrog menadžera koji je poreklom sa Kube, imam savetnika, dobru ’bokserku istoriju’ i reputaciju u SAD. Moraćemo da pojačamo neke segmente u stručnom štabu i krećemo u pohod na svetske tutule. Vreme je pred nama, tek su mi 22 godine“.
Da li razmišljaš da jednog dana svoj profesionalni meč zakažeš u Srbiji?
“Moj san je da na Marakani oborim rekord Mate Parlova i da se, ako sve bude kako treba, upravo tu borim za neku od svetskih šampionskih titula. Naravno, braću Tadiju i Slobodana Kačara bih pozvao kao specijalne goste. Takođe bih voleo da nastupim u Banjaluci, gradu boksa, a da u počasnoj loži ugostim velikog fajtera Marjana Beneša. Nećete verovati, na svojoj stranici na Fejsbuku najviše navijača pored grada gde živim imam upravo iz Beograda i Banjaluke, što potvrđuje da su to gradovi sa očuvanom bokserskom tradicijom. Na kraju, rado ću se odazvati ukoliko me sportski funkcioneri iz Srbije pozovu da nastupim na Olimpijskim igrama u Brazilu. Za sada ispunjavam uslove, mlad sam, nepobeđen, i još nisam dostigao limitirajućih 20 profesionalnih nastupa“.
KLIČKU NIJE TREBALA POLITIKA
Jedan od najpoznatijih svetskihera Vitalij Kličko postao je jedan od vođa revolucije u Ukrajini? Da li je, po tvom mišljenju, bokserima mesto u politici? Da li ti dolaziš u situaciju da objašnjavaš političke odnose na Balkanu?
” Odgovor je negativan. Svi smo mi nadareni za nešto, bokser bi trebalo da se posveti svom sportu i kada okači rukavice o klin. U suprotnom nije iskren prema sebi i navijačima. Mislim da bi bilo bolje da je otvorio bokserski klub i stotinak dečaka odvojio od droge i životne stranputice. Inače, ja sam apolitičan, a i mlad da bih se bavio tim temama. Nekako mnogo više volim da pričam o mladim i lepim ženama“.
BEZ PORAZA ČETIRI GODINE!
U profesionalnoj karijeri nemaš poraz. Da li se sećaš kada si poslednji put izgubio u ringu?
“Kao profesionalac sam u ring ušao 16 puta i sve mečeve rešio u svoju korist. Debitantski meč sam imao 3. juna 2011. protiv Njanti Boloa kojeg sam nokautirao u 34. sekundi. Trinaest boksera sam oborio na pod, a trojicu sam dobio na poene. Poslednju borbu sam izgubio pre četiri godine na poene u amaterskoj konkurenciji, od momka koji je u međuvremenu napustio boks. Šteta, a baš bih voleo da se ponovo sretnemo“.
RADIVOJE KALAJDŽIĆ
Rođen: 27. jula 1991.
Mesto rođenja: Zenica
Prebivalište: Sent Petersburg, Florida, SAD
Visina: 188 cm
Težina: 78 kg
Skor: 16-0-0
Piše: Veljko Miladinović, urednih magazina Nedeljnik.
