Skadarlijski bardovi kojih više nema

Ove pesme su istiniti, doživljeni, lirski zapisi. Namerno su kovane tako da prijaju duši i da se dopadnu čitaocima, da ih svako razume, a ne moraju književnim kritičarima, jer samo tako mogu da sačuvaju uspomenu na sjajnu generaciju boema: pesnika, slikara, muzičara, glumaca, pevača, novinara, balerina, noćobdija i drugih svitaca na duhovnom nebu Skadarlije u razdoblju od 1970. godine do danas, eto, više od četiri i po decenije.

Veliki deo pesama i zapisa nastao je u Skadarliji, koja više nema negdašnji sjaj, jer je vreme razvejalo većinu likova iz ovih stihova.

Knjigu Dragana Mraovića (1947), jednostavno nazvanu „Boemska knjiga”, u kojoj su boemske pesme i anegdote iz boemskog života, objavila je izdavačka kuća „Dereta”. Gradove, „monmartre” i „skadarlije”, objašnjava Mraović, ne čine zgrade i ulice, već ljudi. Nema više vrela ljubavi i umetnosti Monmartra u Parizu, kao što nema više ni Skadarlije koja je imala svetski duh u malenoj Srbiji, u vreme kada su je tvorili ljudi, a ne roboti novog doba. Nema više one Skadarlije, ne samo zato što su nestali umetnici onoga duha, već zato što u novom vremenu takvi duhovi ne mogu više da se otelotvore, jer nema više tla za njihovo vaskrsnuće.

– Neki staklenici, neki novi klinci, zauzeli su takvo tlo. Ti novi ljudi imaju pravo da stvore svet po svojoj meri, jer oni imaju budućnost i ne zameram im. Nama, kojih više nema, nego što nas ima, ili koji smo upravo na odlasku, nisu naudili. Proživeli smo svoje i to mnogo lepo. A prirodno je da dođu neki novi ljudi koji će imati neke svoje, drugačije poglede na svet. Mora tako, jer ništa što bi bilo večno ne bi nam bilo toliko dragoceno, kao kada je prolazno. Ali, ipak, žao mi je njih, jer mi smo živeli i proživeli prelep život, duboko duhovan, sa najlepšom muzikom, sa velikim i umnim prijateljima, sa najboljim ženama koje su volele nas onakve kakvi jesmo, a ne zbog onoga što imamo. Žao mi je novih klinaca, jer njih niko više neće voleti zbog onoga što jesu, već samo zbog onoga što imaju – kaže Mraović.

Koreni mnogih pesama iz ove knjige nalaze se i u gradovima van Beograda, u kafanama širom Srbije, i van Srbije. Ništa u ovoj knjizi nije izmišljeno. Sve se desilo. A jednom, kada Skadarlija, kao središte srpske boemije, i druga mesta gde su nastajale ove pesme, obuku novo svečano ruho, neka ostanu bar ovi stihovi i zapisi kojih ne bi bilo da nije bilo Radomira Šobote Šoleta, skadarlijskog dobošara, Ambrozija Ambre Maroševića, Branislava Brančila Petrovića, Milisava Krsmanovića Krce, Aleksandra Sekulića, Milosava Kneževića Kneza, Dušana Tešića Mečke, Adama Puslojića, Milana Nenadića, Predraga Bogdanovića Cija, Rajka Petrova Noga, Jaše Grobarova,  „Boema”, Tute muzičara i hroničara Skadarlije, „Tamburice 5”, balerina iz Narodnog pozorišta, Šeste stanice milicije iz Majke Jevrosime i mnogih drugih, koji su ostavili trag u dušama onih kojima je duhovna svetlost hrana.

Neka ova knjiga, dodaje Mraović, bude majušni trag u kome će zaiskriti skadarlijski bardovi kojih više nema i oni kojih uskoro neće više biti, kao ni pisca ovih redova. Neka u njoj ostane majušni trag o vremenu umnih boema, jer novo doba je elektronsko, racionalno, užurbano.

– Živelo se sporije, sirotije i zadovoljnije. Ubuduće će se živeti brže, bogatije i nezadovoljnije. Osmeh voljene će biti bodovan i čipovan. O dalekim zvezdama se neće više sanjati, već će se na njih leteti da se, i tamo, nešto ućari. A tamo gde su korist i ćar, nema ljubavi ni zauvar. Ali, svejedno, bitno je da ostaneš zanesen, da sanjaš do zadnjeg trena. Treba da ostaviš makar majušni trag po kome će te se neko nekada i negde, možda, nežno setiti. Nada u taj majušni trag pomaže da se ne poludi, zbog straha od smrti, iako pesnike ne treba da brine strah od smrti, već da stvarajući delo – ne prevare. Budući mrak je tu da nas opomene da smo nesrećni samo ako smo nenasiti, ako tražimo više nego što umemo, nego što možemo i znamo, ako tražimo previše. I kada ne shvatamo koliko smo majušni – ističe Mraović.

U pesmi posvećenoj Milovanu Vitezoviću, Mraović kaže: „Sada kada si samo jedan sedi bard,/ tronogi, sa štapom azbukotvorca Vuka,/ srce još ne miruje, pa zauzimaš gard/ da ga vinom i pesmom braniš od muka”.

U pesmi posvećenoj Branislavu Brančilu Petroviću stoji: „Brančilo na tri pedlja od neba pije. / Iz oka mu kaplje stih umesto suze./ Čini se, bolje bi mu bilo da ga nije,/ čini se da iz njega pesmu govore muze”. A tu je i neizbežna pesma o šljivi: „Nema srpskih njiva/ bez šajkača i šljiva. // I kad seje i kad kosi/ Srbin šljivu u duši nosi”.

Ova knjiga, naglašava Dragan Mraović, ima obaveze samo prema čitaocima, a ne i prema književnoj kritici. Jer, poezija je dah srca i duše. Ova poezija treba da smiruje i odmara, da budi čežnju i snove, bez pohote.