ПА(М)ТИМ (О)ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

Путовање над путовањима по Косову и Метохији

пише: Весна Смиљанић Рангелов

Али ја се надам да у мојим

недотераним реченицама

има нечег вредног ове ситуације

у којој се данас налазимо.

Тесла

Преголем задатак себи сам дала. Да забележим и пренесем искуство путовања по Косову и Метохији октобра 2018, међу педесетак студената Филозофског факултета Универзитета у Београду. Са троје професора (Николић, Шулетић, Ковић). И једним Кумом, „нашим Американцем“, који ће нас, како ће се испоставити, више пута изводити на прави пут јер његова америчка навигација одлично познаје локални терен. Готово једнако добро као што је пре безмало два века руски конзул Јастребов забележио свако село и махалу, врх, поток, богомољу на простору Старе Србије и Албаније, како носи наслов књига коју сам неука превела, а што је и била препорука да ме ово врло друштво прими у авантуру. Ту је и моја кума, која куд год у свет да крене носи по нарамак књига, јер „патриотизам је када светске библиотеке обогаћујеш најбољим делима националне културе и науке“.

Изузев професора, већина никад раније није боравила на Косову и Метохији. Да сам неспремна за путовање схватам док чекамо укрцавање. Уважени професор је понео Данила Трећег за Газиместан, Ракића и Десанку знамо, али нисам научила Миленину Бањску. Скриншотоваћу пошто тамо нема мреже. Како ћемо се уопште јавити ако нешто запне? Ваљда нећемо изићи у вестима. Нико не говори о страху али је све прилично мирно. Можда и зато што је поноћ.

„Љубинка сине, иде тата у рат“ – поздрављам се с мужем. Мајци сам рекла идемо само до Дечана, њих чувају Италијани, немај бриге. Дозволила ми је да је збуним. Неколико пријатеља је због моје маршруте први пут гуглало мапу Косова и Метохије. И то је нешто.

Досадна Ибарска магистрала одмиче, тихи разговори јењавају, дремка издоминирала. Негде после Рашке припремамо личне карте и још једном пребрајамо ко има колико књига, заверенички их прераспоређујемо, причали нам да књиге умеју да буду проблем.

Административна линија у рану зору. Има чак и она кућица. Сад ће нама бити: Јесте ви музичари? Ммм-нии-јесмо… Ушао неки фрајер, он нама шацнуо личне карте, ми њему униформу, торбе остале нетакнуте. Вози, Мишко. Сад је стварно почело. Не знамо шта, али почело јесте. Зато гвиримо кроз прозор, тражећи одговоре чему тежимо и куда срљамо. За мене која познајем одлично провинцију, нема разлике осим једне: промичу заставе које нам јамче да је све ок. „Мени то не значи застава је застава“, преслишавам се јер све смо ближе том знаку за Бањску са десне стране, кад се утом негде с предње и леве и десне стране проломи Са Косова зора свиће. Отпевала омладина део косовског циклуса, па је неуморни и шаљиви Сремац за крај и професоре турио у стихове склепане на лицу места. И надаље, целим путем они ће показивати свој дух и памет, бриткост ума и ширину духа, потирући оно што често слушамо како нам је омладина оваква и онаква.

По изласку из аутобуса на прекретници из зоре у јутро, путем ка манастиру Бањска са почетка 14. века, први призори су праменови дима како се извијају и упињу да надвисе врхове на хоризонту, пудлица џевгара испред бивше радње „Краљ Милутин“, капија окићена у знак да је ономад ту била свадба. Монах говори о историји манастира, о данима славе и годинама запустелости, разарању, паљењу књига, претварању у војна утврђења, џамијању, враћању на старо, недовршеној обнови. На питање колико их има, не одговара јасно. Потом нам служе кафу и ракију, упознајемо се и зборимо о приликама и неприликама. Волели би да нас, и неке друге нас, чешће виђају, да им долазимо и нема много разлога да не буде тако. Ево, нама је лепо.

На путу за Газиместан, на кружном току полицајац зауставља аутобус. Наравно, кад нисмо београдске променили таблице у КС1389, испаљује неко. После кратког разговора са возачем и вођом пута, настављамо. Не задуго, пошто се у Приштини баш негде преко пута зграде на коју је квочкасто насађен „Кип слободе“, загубисмо у уличици која води до аутомеханичарске радње и даље нема. Београђани где год оду буду примећени, а где ћеш већу пажњу изазвати него кад се аутобус окреће у слепој уској улици. На све стране се гради и зида, па случајни пролазник са циглом у руци изазива још шале на наш рачун.

На Газиместану је мирно. Два униформисана лица и два пса. Ако смо се у аутобусу шалили како ће нам после ноћне вожње и слабог сна, добро доћи да се „распростремо по Газиместану“, на лицу места превладава посве другачије расположење. Лично знам да сам прошла кроз портал. Ту ме је стигла и Миленина баба, и моја давна преткиња Смиљана, и све мајке и сестре. На платформи споменика најпре студент, затим професор па професорка говоре о историјским изворима, дан-данас неразјашњеним недоумицама и верзијама боја. Чита се писаније Данила Трећег. Лазареве речи које он наводи „боље нам је смрт у подвигу неголи живот са стидом“, записао је коју годину после Косовске битке. Немогуће је не повући паралелу са „боље гроб него роб“ – речима које је, сазнајемо на том месту, 27. марта први узвикнуо патријах са зграде Патријаршије у Београду. На крају неко од студената рецитује Ракића.

Поздрављамо се са стражарима, милујемо псе. Одлазимо за Грачаницу. Како ми је и најавила пријатељица сликарка: „Грачаница ко чоколадица“. То што је нешто мања него што сам замишљала не одузима јој од монументалности. Унутра је рестаурација у току, али Симонидине очи, каже водич, неће „попуњавати“. Било би то прикривање злочина, а делом и због Ракићевих стихова „Ископаше ти очи, лепа слико“. Уосталом, ко их је копао није добро видео. Када се боље погледа, лепо се виде два плава ока нешто испод оне две рупе.

Симонида, њена судба и лепота на страну, откад је владика Теодосије у свом двору угостио професоре и међ њима мене, с памети ми не силази Божана. У забелешкама поменутог Јастребова, има један пасус о Божани (Марији) – последњој хришћанки у горском селу Брод. Умрла је 1855, а последњих тридесет година живота била је једина хришћанка. Муж Анастас постао је Јакуб, троје деце добило је нова имена (Славко–Селим, Гаврило–Халилеј, Катарина–Кадима), а последња кћи одмах на рођењу. Шта је Божана претурила и пропатила, чему је све одолела и пред чиме није поклекнула у том изолованом сеоцету пре век и по – из 21. века можемо само нагађати. А шта год да замислим, завршава се питањем – како то да она данас није Света Божана? Владика зна о томе, зна се и где јој је гроб, и зна се да га поштују и Срби, и Горанци, и Арбанаси или како год да се називају они који себе називају Шиптарима, али не воле да их тако називају други. Поштују и моле се на том и за њих светом месту, но ако би се појавило лице из цркве, за њих би то био проблем…

На путу ка Новом брду, Ораховцу, Великој Хочи и кроз целу Метохију, стално сам гледала синове синова синовљевих синова Јакубових, како нас гледају с гримасом или без ње, погледом живим или пак са крајпуташа, предимензионираних орлова од црног мермера, обележја палим УЧК-овцима, претеће и пркосно.

Посета грачаничком Дому културе и сусрет са Живојином Ракочевићем, чије текстове и иначе радо читамо, оставили су дубок утисак на студенте, који су, са своје стране, оставили утисак познавањем и разумевањем околности у којима опстаје српски народ.

O Новом Брду, значају овог града „сребрног и уистину златног“, који је у средњем веку био највећи град у југоисточној Европи, са црквама различите вероисповести, болницом и чак три глумца – све има на интернету. Наравно, далеко је бољи доживљај кад о свему томе слушаш на лицу места, на вечерњој светлости која тако пада на брда и обронке, крошње до распамећености разнобојне те не знаш где прво да гледаш, а где год да усмериш поглед остаје прикован, душа преплављена. С последњим зраком спуштамо се са свештеником, који говори ијекавицу и који се својски труди да подржи научна истраживања на овом локалитету. Време нам цури и планом није предвиђено, али наравно да ћемо свратити да погледамо како се при његовој цркви праве просторије за смештај стручњака чији ће рад, надајмо се, спречити својатање Новог Брда.

У манастир Драганац приспевамо по мраку. Братија нас очекује на конак и вечеру. Вредни су омладинци и одмах су се прихватили посла. Прали, љуштили, сецкали, сервирали, постављали, прибирали, па опет прали и брискали – све у атмосфери најбољег могућег дружења. Кад сам се најзад и сама изборила за крпу, пристигли су професор и игуман Иларион с предавања, па смо ми ветерани ражаловани из кујне на по чашу манастирског вина и ненаметљивог разговора из кога се наслућује колико једни другима имамо да кажемо, да једни од других научимо, да се упитамо.

У рано јутро мало пешачења низ маглу густу што паднала, окрепљује. У Зочишту је доста света. У манастир Св. Козме и Дамјана, за који има назнака да је старији од Дечана, али је зато ’99 дигнут у ваздух да би 2004. био обновљен – долазе да траже лека и Албанци. Монаси имају посебну простирку за њих. Служе нас кафом и одатле с нама полази Јована Баљошевић. Она ће нам данас бити водич. На уласку у Велику Хочу видимо пункт за продају воћа и поврћа, што наизглед делује као доказ да се живот одвија нормално, а заправо је контролни пункт – ко је, кад и на коју страну прошао. Под будним смо оком, ми данас, они стално. Велика Хоча са својих 13 средњовековних цркава, једно је од првих српских насеља из немањићког доба. Данас, мерено бројем српских душа, није тако велика, али културним наслеђем јесте. Половином улице која између кућа вијуга ка цркви из 13. века, остао као крв црвен траг. Вино се овде прави од Душанова доба. Може се пробати у Дечанској виници па и на улици и била би греота не пробати га. Још већа да се не прави, да се виногради запарложе. Или незаконито запоседну, што се дешава.

Обилазећи средњовековне цркве и гробља, слушамо предања, легенде, чињенице, можемо се у знању одмеравати ил надопуњавати, али, када се у повратку из обиласка, свако „добар дан, како сте“ претвори у најсрдачнији сусрет, стисак руке, искрену радост домаћина и отворено казивање о тежини опстанка, о осећању остављености и упркос томе непоколебљивом духу, о захвалности што је неко, ето, ипак дошао, о томе колико то, само то колико значи – почетно снебивање госта прелази у посрамљеност у име оних чија подршка изостаје. Дубоко смо дирнути, ужасно је тешко опстати у тим условима. И све нам је чудно – као да страха немају. Претресамо шта ли је то да се тако нормално говори о тако тешким темама, са свих страна угрожени а не плаше се. Схватамо да страха и немају – он је неодвојиви део живота, не постоји за себе, он је прихваћен, усвојен, апсорбован – преображен у начин постојања – постојања!! А ми смо размажени и уверени да то заслужујемо (о овоме је, у најмању руку непристојно, доносити закључке у стању безбрижног башкарења у своја четири зида).

Увек помало каснимо, али сваки је разлог за то чист ко суза детиња. На Споменику погинулим и киднапованим Србима 1998–2000. избројала сам једанаест Костића – није могло лепо да се види јер смо се натискали око наставнице српског, Оливере Радић да чујемо оно што се нема где прочитати.

Кад би коме ухватио уздах, професор је умео да утеши: „Сачекајте Ораховац.“ И заиста. Ораховац нуди незапамћено искуство. На половини стрме једне једине улице у којој живе Срби – трактор пун бундева – око њега пет-шест мушкараца – сад већ и ми знамо да је то надзорни орган. А живот се одвија. Преко пута, у дворишту играју се деца. Саграђено им је, према неком програму, и игралиште – али тамо не одлазе, увек је заузето. Ораховац има вртић, чије су опремање помогли васпитачи београдских вртића. Док нам из црквене порте показују до које линије се њихова деца играју а одакле она сама знају да даље не треба ни по дану ићи, из цркве допире песма – химна Ораховцу, о најслађем грожђу, срећним људима и бескрајној љубави. Скврчен је живот у једној улици, зашто не продате и не преселите се негде где Срба има више, пита неко. „Када бих изашла из своје куће, отишла бих једино на крај света“ – одговара. Растајемо се уз лепе жеље и обећања будућих сусрета. Последњи поглед на децу и онај трактор кваси трепавице. Са фасаде нас поздравља Fuck Srbiјa. Са друге стране, јесте да сам му прва махнула и то кад сам била „на сигурном“ – у аутобусу, али махао је и он, прво бојажљиво, а онда широко и свима – дечачић за кога ће остати нејасно да ли је то чинио тајно, деди иза леђа, или се само радовао што одлазимо.

Отишли јесмо – али у Призрен. Била је субота, а то је дан за корзо, показивање лепих жена и фрајерисање, тако да све врви. Призрен је град који мами да сваки час застанеш, подигнеш поглед, умешаш се у гужву, ослушнеш, зађеш у тесне улице – но ми се крећемо у групи. Најпре, разуме се, у Богословију. Испред ње је униформисано лице, а иза капије прилично света и приличан мир. Слушали, гледали, слушали, говорили, ћутали. Одатле у дивот-цркву Богородицу Љевишку. Тачније испред ње. Забрављена је, главни улаз „обезбеђен“ је дебелом мрежом од арматуре, ограда „ојачана“ бодљикавом жицом, а са северне стране, поред фасаде табла о „заједничком европском наслеђу“. Кључ смо чекали довољно дуго да је кроз ту тесну улицу прошао велики број аутомобила, неки и по два и три пута. Били смо интересантан призор и за тинејџерку која свих тих педесетак минута није мицала са терасе куће преко пута. Ипак, од једног часа било јој је досадно. А ипак, остала је до краја. А на крају се однекуд појавио и полицајац. Ускоро и млади богослов с кључем. Већ је пао мрак а светла нема, па су сем мобилних телефона призоре расветљавала и објашњења студенткиња историје уметности. Бити на том месту под тим условима несвакидашње је и незаборавно искуство.

Након обиласка цркве Светог Ђорђа, кратка вожња до манастира Светих Архангела. То је онај манастир што, када је запустео у 17. веку, његов камен Синан-паша искористи за изградњу Синан-пашине џамије. Данас су и једно и друго споменици културе од изузетног значаја под заштитом Србије. У конаку нас дочекује послужена богата вечера. Братија је добро организована, нема ни прања судова (all inclusive). Обилазимо зидине и темеље, у капели слушамо о новомученику Харитону – то је, сетите се, свештеник који је ’99 наочиглед „мировњака“ отет, потом сечен, мучен, пробуражен, распорен, клан да би му годину касније тело било ексхумирано без главе, која дан-данас није нађена. У духовним и световним разговорима, о (не)схватању родољубља, емпатији, уз здравице и појање, остали бисмо до зоре. Међутим, пошто зору треба преварити, повлачимо се у горње одаје.

Зору смо преварили. Зарудела је нешто пре Ђаковице и опет нам показала метохијске пезјаже у пуној лепоти, чешће нарушеној а понекад допуњеној сређеним двориштима и фенси гастарбајтерским кућама, са свим спуштеним ролетнама. Данас нас вози неко ко одлично познаје пут. Како бисмо иначе, кад путоказа ниједног ни у самом месту Дечани нема, а Кум кубури с батеријом, стигли до капије светог места?

Пред капијом је тенк, и то је једини пут кад смо га видели. Високи су Дечани, много виши од табле на којој пише КФОР. Италијани нас поздрављају на српском. Широко се осмехују и радо би се сликали, али командир не дозвољава. На, колико разумем, кфоровској капији, остављамо личне карте. Мало потом, и баш добро што је тако, и фото-апарате на манастирској. Јер то је то. Прођеш ли капију, видео си све. Крочиш ли преко прага док је недељна литургија у току, схватиш да још ништа доживео ниси. То што те ту потрефи траје заувек. Руке се склопе, тело не миче, око се умири, дах умукне, а лице се умива све док се сузе неосетне и низ грло не почну сливати. Како ти људи поју, да ли је до резонанце или надахнућа – тајна је и нека и остане. О осталоме има записано, од књига староставних до интернет презентација. О овоме никад нећеш знати ако не присуствујеш. И шта год да о томе помислиш – не бој се, то је само зато што не знаш.

У манастирској трпези доручак, гибаница и кисело млеко. У челу стола је игуман, отац Сава Јањић (можда га знате са фејса, он стално објављује двојезичне постове којима странцима скреће пажњу на стање људских права на КиМ). После доручка, студенти су опет у разгледању, а ми старији са Савом у беседи. Свако је словце част што му присуствујеш. Духовност и духовитост заиста потичу са истог изворишта и заиста су нераздвојни. У манастирској библиотеци (ах, каква је!) Кума предаје оцу Сави и Петру највећи део понетих књига. На посебно место слажу се дела њиховог пријатеља и савременог српског просветитеља, Душана Т. Батаковића. И ја ћу најзад предати једини примерак Јастребова. Сава нам поклања монографије о Дечанима. Каже, морамо се сликати! На растанку смо радосни. Не зато што одлазимо него зато што смо били. И што ћемо бити!

На путу ка Пећи, коначно оком апарата хватам билборд за пећко пиво. Речено ми да, у спомен на студентске дане, то донесем. Ауто-пут је одличан. Недостатак је што су на знацима често називи на српском (латинични) ижврљани црном бојом тако да се и не виде. Зар се и тако може у Европу? До Пећи је киша престала, али су кроз Пећ севале муње љутитих погледа затечених пролазника. Но ми смо се храбро још једном загубили, у улици НАТО-а. Ипак далеко већи утисак било нам је то што присуствујемо часу када први пут, након што је оданде спашен од „Милосрдног анђела“, један младић улази у родну Пећ. С њим смо се сви помало враћали. О свом преживљају тога, како је препознао зграду у којој су живели и двориште својих првих корака, говорио је у миру Пећке патријаршије. У порти је било доста света, и мало-помало сви су постали пажљиви слушаоци наших професора који су говорили тако исцрпно и надахнуто да ови нису хтели да иду.

Одавде крећемо за Косовску Митровицу. Поново се смењују фенси куће и запуштена домаћинства, заравни и брежуљци, оскрнављена православна гробља и мермерни орлови, негде је промакла и „Бела кућа“. Проклетије су далеко иза нас. У Митровицу уђосмо с јужне стране. Нема се много времена, гладни смо. Плавоока девојчица учтиво ми се извинила што ми не даје дозволу да је сликам, па ни да се сликамо заједно за успомену, након што смо дивно разговарале уз најлепше ћевапе за истим столом. А сад, трк до Моста на Ибру. Велики споменик Кнезу Лазару окренут је на ту страну, покрај њега је споменик Шчербини (убијен 1906). Оба гледају у споменик своје врсте, графит: ЈЕР ОДАВДЕ НЕМА НАЗАД.

На мосту се одиграо и сусрет:

-Where are you from?

-We’re from Belgrade. And you?

-Oh, Belgrade is nice…

-Yes, like Kosovska Mitrovica! Like all Serbia also.

-You mean Kosovo.

-Of course, Kosovo, Metohija – I mean our beautiful country – разјашњава кума, која ме већ неколико пута пожурује јер смо ионако тркнуле и сви нас сигурно чекају.

-Where are you from, you didn’t answer?? – хоћу да знам.

-Germany. Do you speak Deutsch?

-No, but I speak Russian.

-Great. I too.

-Молодец! Давайте тогда поговорим по-русски.

Али ништа од тога. Сад су и њега његови пратиоци истим речима (на српском дакле) потерали и куми учинили услугу. А мени га што ме слаг’о жао беше…

Ето нас где јездимо назад. Нешто пре административног прелаза, стигла је вест да је један аутобус каменован. Преслишали смо се, шта кажу медији, да ли то нисмо ми? Нисмо, јављај кући! Нечија другарица је тамо. Сретали смо се с њима више пута. Зови, питај! Сви су добро. Униформисано лице нам се готово извињава што мора да нам овог пута личне карте убаци у систем: „Било је проблема па сад мора!“ Само ти, синко, ради свој посо…

Пишем коментар на вест о каменовању. „Управо се 50 студената Филозофског факултета БУ враћа са КиМ – и све је протекло у најбољем реду…“ Коментар никад није објављен.

Је ли се мени нешто у целом том путешествију разбистрило, шта сам видела у свему томе, питали су ме често наредних дана. Јесте. Да је ствар у нама. Да није ствар у онима који су „за силне паре продали све и отишли па сад наручују у кафани песме о Косову“, ни у томе да они који су остали не оду, није ствар ни у онима који би га сутра дали јер немају шта да дају пошто сматрају да је већ изгубљено… Ствар је у томе да обавезно треба ићи, љубазно показати неодустајање од свога. А то од чега се не одустаје, то својеније само територија, запљунута модерним кућама у којима, на крају крајева и због уобичајене миграције за бољим животом, слабо ко и живи (то нема у медијима). Али јесу порушена гробља из којих се упркос свему не могу повадити кости колико год се, сваке године изнова, могу унакажавати обележја. Много је више то поштовање жртве која је у основи наше духовне вертикале, а које смо све мање достојни. Или рецимо мермерни праг дечанске цркве, улегнут од небројених прелазака. Ко ће та стопала да изброји? Доћи, стиснути руку, погледати у очи, саслушати – то би била мера данашње жртве, за коју јесмо ли кадри? Проћи, погледати у очи ономе ко ти се не радује.

И још сам схватила да оно чувено питање, које је делом било и мотив да одем, а које у расправама гласи: О чему причаш, па јеси ли ти некад био на Косову? – није питање за оне који га бране, него за оне који би га дали. Ако ћемо расправљати, морамо почети са равноправних позиција. Иначе не би било фер и зато расправе нема!